Da li je do Ane, da li je do mene, da li je do Tolstoja -
moje mišljenje se nije promijenilo od srednje škole. Ana je jedna sebična,
samoživa žena koja je razorila sve oko sebe i odlučila da je lakše ubiti se a
ne suočiti se s haosom koji je napravila.
Roman nije samo Ana Karenjina i njeni sebični nagoni (hvala
Bogu) već i duboko intimni odnosi Ljevina i njegove duše, i njegove Kiti.
Kako u suštini pratimo dvije linije priče Ana-Vronski,
Kiti-Ljevin, i naravno tu su Doli-Oblonski koji predstavljaju neku mješavinu
dvije već navedene linije.
Ana i Ljevin su dvije strane istog novčića (školski primjer
kontrasta)biraju dva različita puta. Ana ide ka destrukciji porodice, a Ljevin
ka njenom stvaranju. Anina ljubav je fizička, dok je Ljevinova ona najintimnija
vrsta.
Već na samom početku saznajemo da je Ana, avaj, ljepotica
kakve nema i naravno, Vronski je na glasu i dolazi do ljubavi na pravi pogled
(bukvalno) i avaj, sve kreće nizbrdo jer je Ana shvatila da sve treba da uništi
oko sebe kako bi bila srećna. Što joj se obija o glavu jer je i Vronski
samoživa priroda i ne mogu se uskladiti nikako. Ono što ona želi nije ono što
on želi. Ta dva duha nisu spremna na požrtvovanje i kompromise (na našu žalost
jer smo mi oni jadnici koji proživljavaju Anina rastrojstva). Naravno, Tolstoj
nam već od početka daje nagovještaje šta će se desiti sa njegovom strasnom
junakinjom: smrt na stanici kada se ona i Vronski prvi put vide, snovi koji se
ponavljaju, ona prokleta crna haljina zbog koje mnogi dobiše jedinice... Tolstoj
ju je postavio u takvu situaciju iz koje nema izlaza samo smrt.
S druge strane uporedo teče život Kiti i Ljevina(koji
predstavlja samog Tolstoja) i njihovo stvaranje idealne porodice. Naravno, tu
su mnogi opisi sela i seoskog života (košenje je mnogo zanimjivije od onog
prokletog lova koji se proteže 10 glava >.< ). Naravno, Ljevin teži
idealnoj porodici i životu ali i on, kao i Ana, je duboko složena ličnost i
ubrzo shvata da ono što on želi i kako želi nije moguće. On ne vjeruje, on je
čovjek od razuma i kroz smrt svoga brata i rođenje djeteta (za njega je i
rođenje smrt) počinje polako da se mijenja. Shvata da odgovore na najbitnija
pitanja ne može spoznati kroz razum. Neki odgovori su jednostavni, a neke
odgovore spoznamo tek na kraju.
Ovaj roman je nemoguće pročitati i ostati ravnodušan, ne
samo zato što vas Ana iznervira, već što je on i danas unekoliko aktuelan. I
danas postoji da pozorišna scena društva na kojoj se svi pretvaramo da smo
nešto što nismo, a oni koji iskoče iz tog okvira (Ana i Ljevin) ili završe
samodestrukcijom ili se udalje od tog lažnog sjaja pozornice.
Naravno, Ana i ja se nećemo voljeti sve do kraja mog života
jer takve samožive prirode jednostavno uništavaju sve oko sebe pa se onda kaju,
a svoje grijehe 'okaju' tako što prave još veći haos bježeći od suočavanja. Ali
sa druge strane, LJevinova priča mi je mnogo draža i bliža jer valjda svi nekad
dođemo u tu fazu kada zavolimo tih 5 strana 'košenja trave'.
P.S. Stiva Oblonski je moja sreća u ovom romanu jer, iako samoživ
i hedonista kao i sestra, Stiva je prostdušan, pomalo glup i odvratan prema
Doli ali Stiva je čovjek. A svi smo mi pomalo Stiva (jer su Ana i Ljevin
krajnji kontrasti ličnosti).
4/5